Гвозденим Кораком Предака

У доба мрака, под јармом туђина, Када Србија ране тешке збраја, У Топлици се пламен наде шири, Устанак ниче из народа.

Година беше хиљаду девет стотина седамнаеста, Фебруар месец, двадесет и шести дан, Када храбри синови ове земље свете устадоше против окупатора, на оружје звани.

Коста Војиновић, војвода од славе, Из Смедерева родом, Косовац знан, Поведе јунаке кроз планине горде, да ослободе народ, да разбију туђина сан.

Са њим стајаше и поп Мита Комита, Димитрије свештеник, духом непоколебљив, Косанички одред под његовом руком бори се за слободу, за народ праведан.

Урош Костић Рудинац, јунак без мане, Из Рудина села, под Рогозном гором, Са четом својом храбро се бори, За слободу земље, под небеским сводом.

Димитрије Беговић, поручник од части, Из Доброга Дола, срцем од челика, Јабланички одред под његовом влашћу У бој креће, не зна за страх.

Месец дана трајаше та борба љута, од Топлице до Јабланице бунт, иако сломљен, устанак тај оста као симбол храбрости, слободе звук.

Нека се памти тај подвиг стари, Када народ устаде против силе зле, Топлички устанак, у срцу нам гори, Као вечна ватра, као светлости зрак.

Био је то устанак сељака, против руке злога туђина, устанак сељака са опанцима, против тројице дворске господе, царске! Беше то једини бунт у свету тада, који се диже као извор, реч, Слобода или Смрт!

За слободу своју, за отаџбину милу, Животе дадоше без страха, без зла, Нека им је вечна слава и хвала, Топличким јунацима, до краја времена.