U vremenu u kome se zemlja meri kvadratima, cenama i investitorima, postoje mesta na kojima se ona i dalje meri – imenom, ognjištem i pamćenjem. Đedovina nije parcela. Ona je pupčana zemlja, ona na kojoj su prvi put izgovorena imena, zapaljena ognjišta i postavljeni pragovi kuća koje su znale i radost i tugu.
Predanje nije zapisano samo u knjigama, već u brazdama, stazama i crkvištima. U šljivacima koji pamte korake predaka, u pragovima preko kojih su prelazile generacije. Đurđevdansko crkvište, kao tiho svedočanstvo, čuva ime predaka u čast potomaka kuće Petra Maslaka i njegovih brojnih sinova i kćeri, rasutih kroz vreme i prostor – od Pule Jadranske, preko Biograda i Vojvodine, sve do Negotinske Krajine i Niša Konstantinova.
To nije priča o seobi, već o ukorenjenosti. O tome da se može otići daleko, ali da se zna odakle se potiče. Da se ime nosi sa sobom, ali da se zemlja ne zaboravlja. Jer sveta zemlja predaka se ne troši – ona se nasleđuje, održava i potomcima predaje.
U toj tišini poljskih puteva i otvorenog neba, stoji jednostavna istina: đedovina nije stvar izbora, već obaveze. Ona ne pripada jednom čoveku, već čitavom nizu života pre njega i posle njega. Prodati je znači prekinuti lanac. Sačuvati je – znači ostati deo nečega većeg od sebe.
Poruka čitaocima
Čuvaj zemlju koju si nasledio, jer nisi je dobio samo od predaka – već si je pozajmio od potomaka. Ne zaboravi ime, prag i ognjište. Jer narod koji se odrekne svoje zemlje, uskoro se odrekne i sebe.
Leave a Reply