U Toplici se oduvek znalo ko je dolazio, a ko je odlazio. Samo se to nije zapisivalo u knjige, već u pamćenje. Zato se i danas, kada se malo zagrebe ispod površine, vidi jasan trag: jedni su u Toplicu dolazili, drugi su iz nje odlazili – i to ne slučajno.
Dok je Toplica bila pod Turcima, ona je polako pražnjena. Ne zato što je bila bez ljudi, već zato što je bila nesigurna. Srbi koji nisu hteli da menjaju veru često su odlazili ranije, u talasima, ostavljajući iza sebe zemlju i kuće. Ali u isto vreme, u Toplicu počinju da dolaze novi ljudi – pre svega iz brdskih krajeva.
Iz Crne Gore, sa Pešteri i iz Ibarskog Kolašina, silazili su ljudi navikli na tvrdu zemlju i težak život. Bežali su od gladi, krvnih osveta, plemenskih sukoba ili turskih kazni. Za njih je Toplica bila prostor koji se može osvojiti radom i istrajnošću. Tako se tokom XVIII i XIX veka u Toplici pojavljuju brojni rodovi čiji koreni vode ka crnogorskim brdima, Pešteri i kolašinskom kraju. Oni su ovde zatekli opustela imanja i stare temelje, i na njima podigli novi život.
U isto vreme, odvijao se i suprotan proces. Muslimansko stanovništvo Toplice, uglavnom islamizirani Srbi, nije bilo čvrsto vezano za ovaj kraj. Njihov položaj zavisio je od osmanske vlasti, a kako je ona slabila, postajalo je jasno da ovde više nemaju sigurnost. Posebno posle 1878. godine, taj odlazak postaje masovan.
Ti ljudi nisu išli na sever. Njihov put je vodio ka Kosovo i dalje ka Makedonija. Tamo su već postojale muslimanske zajednice, jača zaštita vlasti i prostor gde je vera značila sigurnost. U novoj sredini, tokom jedne ili dve generacije, mnogi od njih menjaju jezik, običaje i ime. Tako počinje albanizacija – ne kao nagla odluka, već kao tiho prilagođavanje.
Vera je u tom procesu imala ključnu ulogu. Biti musliman značilo je biti „svoj“ u sistemu. Jezik je došao posle. U mešovitim sredinama Kosova i Makedonije, albanski je postajao jezik svakodnevice, trgovine i moći. Staro poreklo se više nije javno pominjalo. Ostalo je samo u ponekoj porodičnoj priči, u neobičnom prezimenu ili u nazivu sela koje nije imalo veze sa novim jezikom.
Tako su se putevi ukrstili:
– iz Crne Gore, Pešteri i Ibarskog Kolašina – u Toplicu,
– iz Toplice – na Kosovo i u Makedoniju.
Jedni su dolazili i ukorenjivali se, drugi su odlazili i menjali se. Ništa od toga nije bilo romantično. To su bili pokreti ljudi koji su tražili sigurnost, zemlju i mir – i često za to plaćali cenom promene identiteta.
Zato današnja slika nije slučajna. Toplica je postala prostor doseljavanja i ukorenjivanja, a Kosovo i Makedonija prostor u koji su se slivali oni koji su iz Toplice otišli kao muslimani i vremenom postali nešto drugo. Istorija tu nije ni pravedna ni jednostavna – ali postaje razumljiva kada se ispriča onako kako su je ljudi živeli.
Kao spomenici neizbrisive istorije stoje crkve kao što je manastir Sv. Nikole, zadužbina Stefana Nemanje, ostaci Ivanove Kule i tvrdjave u prokuplju Jug Bogdanove, kao i temelji mnogih crkava koje su kasnije obnovljene medju njima i Kondželjska crkva, zadužbina Milana Toplice. Sa druge strane tu su i,, turcizmi” kroz arhitekturu naročito nizijskih sela, njihovi nazivi, kao i sama arhitektura starog grada Prokuplja i toponim Hisar, zatiž Ajdanova zdaužbina, banje i stari nazivi po nekih sela.
Zanimljiv je podatak koji se može videti i na mapama sela Godance kod Štimlja, kako su ondašnji Topličani (islamizirani Srbi većinom, a zatim poarbanašeni), sebi nadenuli prezimena po selima Toplice, a danas se ulice tog kraja zovu upravo po njihpvim prezimenima. Te ljude lokalci i danas zovu Muhadžiri. 
Leave a Reply