Пестиш – срце које куца у нама
У Топличком крају, под благим обронцима планина, лежи село Пестиш, скромно али величанствено, колевка многих породица и прича које вековима одјекују међу његовим шумама и брдима. То је место где земља говори, где сваки камен чува кораке оних који су је напустили, али је никада нису заборавили.
У Пестишу су сећања жива као и људи који су га чинили. Ту су Милосављевићи, познати као Фуртуле, са својим вредним рукама које су стварале живот из најсуровије земље. Луковићи, чувени по вештини у игри поскочица, доносили су радост и песму у сваку кућу. Видаковићи, Маслаковићи, Вуловићи – свака породица носила је свој терет и славу, али увек заједно, увек као једно.
Анђићи, Јовановићи, Угреновићи, Милићевићи, Јекићи и Ћеримановићи – њихова имена су као звезде на топличком небу. Свако од њих, ма где отишао, носи део Пестиша у срцу. Њихова љубав према родној земљи је оно што их чини посебним. Они путују светом, али им сваки пут води назад – ка њиховом Пестишу, ка њиховој Топлици, ка њиховој родној груди.
Пестиш данас броји тек неколико становника, али није празан. Напротив, испуњен је причама, сећањима, легендама. Испуњен је гласовима оних који се враћају, макар у мислима. Сваки човек данас чува село, али и свако ко носи његово порекло у себи је његов чувар.
Године су донеле промене – куће су опустеле, њиве зарасле, али душа Пестиша је остала нетакнута. Где год да су Милосављевићи, Луковићи, Видаковићи или Јовановићи – срце их вуче назад. Враћају се за славу, за Божић, за летње празнике, да стоје на својој земљи и осете мирис који нигде другде не постоји.
То није само село; то је корен, то је темељ, то је оно што нас чини оним што јесмо. Јер без обзира на то колико се свет мења, Пестиш остаје исти – симбол нашег порекла, наше борбе и наше љубави.
У његовој тишини чује се песма прошлости. Свако дрво, свака стаза причају причу о онима који су ту живели. О Пестишу се не говори само као о месту; говори се као о осећају, о љубави према домовини, према предачкој земљи.
И зато, ма где били, сви ми се враћамо. Ако не телом, онда духом. Јер срце нас увек вуче ка Пестишу, ка земљи наших предака, ка корену нашег постојања. И у томе лежи његова величина – да чак и када делује заборављен, никада није сам.
#pestiš_u_❤️
Leave a Reply