Сеоба, крвна освета и задруга: живот једног Топличанина
Живот једног човека из Топлице крајем XIX и првом половином XX века открива причу о части, поштењу и породици, али и о суровој стварности Балкана – крвним осветама, сеобама и ратовима који су обележили читав један век.
Од Црвска до Топлице
Рођен 1855. године у селу Црвско (тадашња Турска), као син Петра и Јевросиме Јелић, судбина га је рано повела у сеобу. Због крвне освете, заједно са оцем, браћом и стричевима напушта завичај и прелази у Топлицу, у село Трнов Лаз.
Тамо постаје водећи члан задруге Петра Маслака са братом Матом. Саградили су прву кућу од камена, око које ће се временом развити породична задруга, једна од имућнијих у том крају.
Породица и задругарски живот
Године 1895. оженио је Милену Драгићевић из Преполца. Дуго није имао преживелу децу, све док му се нису родили син Вукосав (1912) и ћерка Стојанка (1913).
Због година није ратовао у балканским ратовима – из Прокупља је враћен кући. Као имућан задругар имао је зидани казан, више коња, говеда и оваца, што је породицу чинило стабилном и поштованом.
Човек поштења и оштре нарави
Био је познат као строг, али праведан човек. Држао је реч чак и онда када је то значило штету за њега. Од младих дана умео је да намешта зглобове људима и стоки, па је обилазио домове Пештери, Бијелог Поља, Сјенице и Топлице.
Надимак „Гага“ добио је од сина Вукосава. Поштење, реч и искреност били су му најважнији, па је тако бирао и своје пријатеље.
Ратови и породичне трагедије
Године 1941. изгубио је сина у Априлском рату. Тај бол га је снажно везао за унуке, којима је посветио остатак живота.
У Првом светском рату бранио је кућу, чувајући децу од бугара и зулумћара – скривањем, али и пушком ако би затребало. У Другом рату, иако у позним осамдесетим, био је приморан да иде на кулук у Белољину. Са собом је водио унука Мија. Бугарски војник, угледавши старца са дететом, само је климнуо главом и рекао:
„Ко тебе осуди да с’ овим дететом идеш на кулук?“
Последњи дани
Умро је 1950. године, у 95. години живота. Последње дане провео је окружен породицом. Када је осетио да му се ближи крај, питао је за унуке Чеда и Мија. Жене су рекле да одмарају. Тада се окренуо ка зиду и мирно испустио душу.
Сећање које остаје
Његов живот остао је упамћен као сведочанство једног времена – суровог, али и испуњеног снагом породице, задруге и поштења. Потомци га памте као човека који је оставио образац части и пример за будуће генерације.
Вечна му слава
Leave a Reply