На слици испод је на први поглед само један обичан радник, али није тако ево и приче о том ,,обичном”, раднику који треба да буде за понос Прокупљу, Топлици, али и Србији!
Често су људи испод радара јавности, јако племените душе и људи великог срца. Такви се шетају поред Вас сваки дан, обично о њима можете чути речи хвале од комшија и земљака. Један такав се свакодневно креће међу своје у, срцу Прокупчане, те смо одлучили да откријемо његово стидљиво и намучено, али добродушно лице.
Овај текст биће посвећен вашем суграђанину, Прокупчанину и Топличанину, Радојку, Рајку Радовићу.
Радојков прадеда Павић се доселио из Црне Горе, у Топличко село Трнови Лаз, ту је изродио три сина Јакова, Димитрија и Јована. Димитирије се истакао, тиме што је био присутан као гардиста на крунисању краља Петра Карађорђевића 1904 испред саборног храма у Београду. Сам чин присуства, таквом догађају, говори о цењености, такви су одувек били бирани. Он је оженио жену Санду, и са њом добио три сина Мирка, Видосава и најмлађег кога није упознао Милисава, јер он беше 1917., а те године је и Димитрије обешен, због подршке и учешћа у Топличком устанку. Синове и кћери је подизала од тог тренутка, мајка Санда, па их по њој прозваше Сандићи. Поред Димитрија, обешен је и Јаков, његов рођени брат. По старим усменим законима црногорских задруга, најмлађи је добио кућу у којој су сви рођени. Кућу Павића, наследио је и доградио син Димитрије, а за њим одељењем од Санде и женидбом, Мирко и Видосав су засновали своје куће, док је мајка остала са најмлађим Милисавом.
отац Радојков
Милисав је ишао стопама аца, служио је краљеву гарду, али није желео да остане у Београду, већ се вратио кући и чувао огњиште. У свом браку са Миљојком Раденковић из Поточара добио је синове Вула и Тира. Миљојка умире крајем 1950-их, дуго је туговао, док није одлучио да мора да заснује поново женску руку у кући. Тако је довео жену од Милошевића из Космаче, којој беше надимак Мика. Он и Мика добили су 1965. сина Радојка.
Радојко се од детета мучио, заједно са родитељима да одржи прађедовско имање и огњиште. Милисав му је то оставио у аманет, кога се он и данас придржава. Милисав је 1969. имао трагедију када му је син Тиро погинуо. Тај догађај је уздрмао породицу, а малог Радојка је послао због сеоске беде, на школу код старијег брата Вула у Ниш, који беше још 1960-их завршио школу у Београду, у дому као одличан ђак. Рајко је тако био у школи у Нишу, великом граду, али његово срце је остало у Павићевој кованици. Завршивши школу, вратио се у село и наставио је да помаже, већ доста старим родитељима. 1980-их одлази у војску у Мостар, а након тога се и жени. Милисав није доживео наследника “Бату,, Радовића , сина Радојковог, јер је рођен тек 1989, а деде већ тада није било. Радојко је осетио тежину живота у селу и немогућност да заснује породицу у том тренутку у селу. Прешао је да живи у Прокупље, у закупном смештају. Домаћинско васпитање, терало га је да купи плац и има нешто своје ,,домаћинско”.
1996. је добио и кћер Милицу, а већ 1999. бива мобилисан као и преци и одведен на ратиште. Радојко је био на најкрвавијим местима, стратишта нашега народа на Косову. Приче које нерадо прича, због веома осетљивих виђања, свирепости и бруталног тероризма. Рајко је часно бранио своју отаџбину, како је учен од предака, по Метохији и до самих Арнаутских хорди ОВК, где се крстио и молио да види своју децу опет, да се врати жив у Прокупље. Никада није очекивао неку корист од тога, одбрана је дужност гвоздених потомака, без размишљања о евентуалној награди.
Бог му је услишио молитве, Рајко се вратио у Топлицу. Горштак и скромни јунак, се вратио свакодневном мучењу, у закупнини, где је од једне плате подизао двоје деце. Муком је успевао, да плаћа закуп, купи плац и гради кућу, то је трајало годинама. Све је то изискивало доста новца, па је тако лишио породицу било каквог луксуза, летовања и зимовања, зарад крова над главом.
Уз целу муку успео је да одржи и домаћинство у селу, али и да васпита децу, која су израсла у племените и добре људе
Милица се удала у Дешилову (Мерошина), где је добила двоје деце. Док је Бата остао са родитељима у заједници, запослио се у привтној фирми у Прокупљу, где га знају као врло поштеног и доброг пријатеља, али и вољеног земљака. Радојко се годинама мучи, као и сада, али кад га год било ко пита за помоћ, увек је први. Искрено воли своју фамилију, породицу, претке. Редовно обилази гробове својих предака, воли своје унуке и увек му је шала на памети и осмех на лицу, без обзира на тежак живот.
Радио је као неимар, на одређеним пословима, као и данас мучи се у својој 60-ој години. Слика са једног од локалних портала, где се види како ради тежак посао, али у том мучном лицу и намученој души се идаље, чак и на слици види, вредноћа и чврстина, као и истрајност у одржању јединства међу породицом. Рајко је изврстан отац, муж, деда, брат али и рођак. Он одржава имања свих својих рођака, без икаквих надокнада. Његова је изјава :,,Нећу дати, док сам жив да Сандино пропада”. у томе има јаку подршку породице, а нарочито важну, подршку наследника Бате и супруге Светлане, која је јунак раван њему, увек помаже и одржава ту породицу, и прави је у оно каква јесте.
После овог текста, погледајте око себе, наизглед обичне ведре људе. Они су племените крви, никада ништа не траже, увек свима помажу, стидљиви и склоњени од радара јавности. Будите поносни што овакви људи постоје у Прокупљу, у Топлици у Србији. Питајте целу Топлицу, за Рајка Радовића, свако ће се озарити позитивном енергијом и само ћете чути речи хвале о њему и његовој породици.
Он је понос нашег краја, поштен скроман, част је што је наш
Leave a Reply