27.јануара по новом календару, народ обележава празник, највећег Српског светитеља, из лозе Немањића, Светог Саву.
Био је најмлађи од тројице синова, великог жупана Рашке, Стефана Немање, уз старије синове Вукана и Стефана Немањића.
Свети Сава, је у мирјанском свету био Растко Немањић. Легенда каже да је рођен у превари коју је починила његова мајка, која је обилазивши свог мужа, тајно током изградње Студенице, прерушила се да ју овај не препозна. Када је владар дошао у Рас, видевши супругу хтеде да је посече, док му она не показа прстен, који је те ноћи жупан даривао, незнаној жени, са којом је, ето добио сина.
Растко је био изразите висине и лепоте, одмерен и толерантан. Као такав отац му је доделио владавину области данашње херцеговине, којом је успешно управљао. Једног дана, Руски монаси, пренели су му приче о православљу, те придобили овог младића, који је кришом побегао на Свету гору, у манастир ,,Пантелејмон”. Чувши за овај догађај отац је покренуо војску, како би посекао монахе и вратио мезимца. Стигавши на врата манастира, увидео је свога сина који већ беше црвноризац.
Љубав између оца и сина је била толико јака, да се и овај одрекао мирјанског живота и прешао у манастир, тако је постао Симеон.
Заједно су обновили Хиландарион, који је од тог треутнка задужбина српске династије.
Сава је био свестан значаја писма, писмености и књижвности, те је утемељивач, писмености, књижевности, али и аутор доста књига, међу којима су правилници и житије свога оца Св. Симеона.
Сава је битан за све православце Балкана, јер је Србија, у то време била на граници интереса Римске и Цариградске цркве. Постајала је природна тенденција, припајања и овог словенског народа Католичкој цркви, нарочито круном која је 1217. стигла из Рима, његовом брату Стефану, који беше прозван ,,Првовенчан”. Анегдота каже, да је Сава, хитно дошао у Рас и онако висок, узео круну од малих ђакона римских, који би крунисањем високог Стефана, натерали великаша на поклон пред папином круном, Сава је то спречио и из висине ставио брату круну на главу. Он је изборио архиепископију Жичку, а затим и Пећку, те је тиме постао први у реду Српских архијереја. Србију је трајно предодредио источном хришћанству. Путовао по светој земљи где је купио место вазнесења Исусовог, затим гостионицу у којој се десила ,,Тајна вечера”. Велики је дародавац, манастира Саве освећеног у том региону.
Смрт га је дочекала у Великом Трнову, а о значају за цео православни свет, говори и то да су га Бугари не тако радо, дали да се пренесе у Студеницу.
Он се из очигледног разлога слави као крсна слава свих школа у Срба, утемељивач је нечега што ће касније израсти у оно што данас сматрамо просветом.
Његовим постајањем ударен је зид између Ортодоксног и Римског света, те је трајно изградио чврстину народа. О јачини његове личности, на једниство нације, говори и то да је у Аустро-Турском рату, као знак одмазде за подршку Срба, Аустрији. Однесен и спаљен на Врачару, где се његов пепео разнео диљем Врачара, Београда, али и Србије. Зато је данас сваки грумен те земље део Светог Саве.
Слава ти највећи међу нашим светитељима!
Усклкнимо с љубабљу светитељу Сави!
Leave a Reply