Гвозденим Кораком Предака

Образовање на Топличким брдима је увек било изузетно. Од тренутка насељавања овог дела Топлице, јавио се битан фактор, а то је школовање младежи.

Проблем из почетка је било присуство учитељског кадра и објекат школе, као и закон ондашње државе, школа у почетку није била обавезна.

Крајем 19. века школство је било придодато свештенству, које је било писменији део локалног друштва онога времена. Касније се коначно уводи школа са образованим учитељским кадром. Из почетка било је на мештанима да одаберу на сеоским састанцима, место за школу, па су тако изпрва људи давали своје куће за потребе школе. Примера ради једно време је у Трновом Лазу, школа била у кући Душана Маслака, а у Грабовцу у кући Чеда Пејчиновића.

Осмолетка, како су онда звали, морала је да се гради мобом, за потребе свих села брда. Због географије и подједнаке удаљености од свих села, како би људима, али и деци било лакше да дођу до исте, за центар брда држава је одредила село Крушевицу. Крушевица је добила статус срезске општине, са 13 околних села које је за уређење локално држала до 50их година 20. века.

Озбиљан рад на закону о школству кренуо је након 1945. због потребе за изградњу школског кадра у петолеткама ондашње комунистичке индустријске државе. Требало је школовати кадрове за управљање и рад у фабрикама, које су се масовно градиле.

Тако је уведено обавезно образовање до 4. разреда за сву децу (оба пола), што није било лепо прихваћено код старијих патријархалних родитеља, који нису сматрали да је ,,чорама”, место у школи. Описмењаване су и домаћице, кроз курсеве.

Законом ФНРЈ и уредбама среза Топличком, уведена је организација Крушевице, која је сада требало да постане озбиљан чинилац за производњу школованих људи. Наређено је свим мушкарцима општине, да морају да раде на градњи пута (копала се одређена метра), ширење и измештање пута за Крушевицу. Друга наредба је гласила, давање радне снаге за изградњу школе у ​​Крушевици која би имала 8 разреда, јер је од 1950-их уведен закон о обавезних сада свих 8 разреда школе. Пре самог закона, морало се обезбедити довољан број објеката диљем Југославије, тако да је школа изграђена раније, и била је спремна за нови закон. Градња поште, полицијске станице, општинске управе и цркве била је на терет свих припадника целе општине, који су давали радну снагу и материјал.

Ретроспективно 2. светски рат прекинуо је школовање у свим селима, 1941. године, по причама старих: кренусмо да учимо,, оче наш” и таман то завршили, каже учитељица од сутра нема школе.

Након 1945. проблем ратних генерација, решавао се масовним школовањем свих заједно. У селу Трнов Лаз, школа је уређена у кући Ракоњаца, који бејаху исту дали држави у замену за имање у Војводини. Та школа је била активна готово до 60их када је пребачена у новоизграђени објекат у селу Бресник, који је сада школовао 4 разреда, децу из МЗ Трнов Лаз и МЗ Бресник (то су генерације 50. и млађи).

Најпознатији учитељ Топличких брда онога времена био је Милан Коматина (1930-1921), који је као млад учитељ држао готово све те школе. Прва његова генерација је била они 1943. рођени. Своја искуства у раду оставио је у књизи “Сунце и заласци”, где је детаљно описао готово сваког човека и догађај у овом крају. Касније је био и директор школе у ​​Крушевици. Милан је иначе рођен у селу Гојиновац, а умро је код мале пијаце у Прокупљу где је живео до краја живота у малој жутој кући поред зграде.

Важио је за човека високог поштовања, али и оштре просветне нарави, што се види у књизи коју је написао. Мој позив на телефон давне 2020. , бистро се сетио чији сам, и прво што је рекао: “Твој Леко и Симићи, нису давали женску децу у школу”.

Оштар је био у текстовима, о људима који су били ригидни према школи, па се није стидио

 да напише и ко му је пред носом затворио врата, ко је био вешт у избегавању давања деце у школу, са изговорима. Препорука је да се иста пронађе и прочита. Кренуо је да пише други део али га је Корона у томе спречила.

Учитељи су били разни, неки су били и рођени у овом крају, те су и били бивши ђаци те школе као што је Драгиша Ракоњац.

Грађене су школе 1950 и 60их у селима око Крушевице, са 4. разреда као издвојена одељења, у Арбанашкој, Товрљану, Бреснику…

Искуства старијих генерација, била су разна, времена су била другачија. Било је враголана међу тадашњим децом, који би реметили млађе у часу, али и оних који би били изузетни ђаци.

Извојени од ђака ондашњег времена био је Тодор Стојана Мијајловић, који је завршио целу основну школу, према обавезном закону са одличним успехом, Војну академију поморства и Економски факултет у Загребу. Био је управник Бриона, рођен је 1937. године. Школу је завршио са одличним успехом.

Било је ту и рђавих ђака, наравно Коматина, је у књизи изнео све, сваку закључну оцену, па су тако Ристо Маслак и Миљојко Маслак, дуго вукли двојке из земљописа, док су из рачуна имали један 5, а други 3… Било је и оних који су се хвалили како су писали најлепше неко слово, па их је учитељица терала да показују другима…

Анегдоте из школовања су бројне, нарочито јер су те школе са централном у Крушевици постајале готово до 90их година. Било је секретара, председника одељења, али и хигијеничара. Деца су часове почела устајањем и дочеком учитеља, а завршавала уз заједнички повик, где би председник одељења изашао испред и рекао За домовину, а други би додали Са Титом…. Таква су то времена била .

Школа у овом крају је због мањег броја деце угашена 1990. године. Од тада су се родитељи сналазили како је ко знао и умео. Док нису у овом крају дошле неке нове снахе, и изродиле већи број деце, која су стасала за школу и 2015. године је поново отворена школа. Тада се тражило идеално решење, демографске прилике нису биле као 1945. године. Крушевица је већ била далеко, новим ђацима, који су тада били из Товрљана и Арбанашке, те је МЗ Товрљане и породица Шмигић, заједничким снагама у згради бивше задруге обновила школу.

Ова школа је добила статус издвојеног одељења школе у ​​Малој Плани, а на радно место учитеља је дошао млади Марко Чикарић, са својих 25 година. Брујала је те 2015, цела Топлица о поновном отварању школе, у крају за који се мислило да је мртав.

Јасно се дало до знања, да је јака воља младих људи који су одлучили да остану на дедовини и ту оснују породицу, оживела уснули крај. Пре свега Славољуб Бојовић, Јовица Мијатовић чија су деца засновала опет школу брда, а сада деца Ненада Јовичића и Милоша Новића.

Марко иначе путује из Прокупља, од те 2015. године сваки дан на 35км у једном смеру, делом макадамом делом асфалтом. Поред учитељског посла, он је изградио лични однос са мештанима, као некада његови претходници. Наравно као и свугде није увек свака комуникација бајка, има несугласица али се увек све реши, јер су све то изузетни људи, чистог срца. Марко им излази у сусрет, вози их и одвози, доноси лекове храну итд.

Они воле Марка и Марко њих, труди се Чикарић да одржи у живот у брдима. Радом школе публикује се крај, има наде за развој, али и олакшава живот горштацима, који би морали да се сналазе око школовања деце.

За 10 година колико ради у том крају, Чикарић је упознао нарав и културу овог краја, његове мане и врлине. За разлику од Коматине или Ракоњца, који су били рођени и ушли су спремни у менталитет свих људи, Марко је из Прокупља и сеоски живот није познавао до тада. Чини се свима да су се сви одлично снашли и сложили, о томе говори и чињеница да функционишу заједно већ деценију и одржавају тај крај.

Школа у Товрљану, сада има 2 ученика Марину 3. разреда и Радмилу предшколско, док наредних година очекује још 4 будућа ђака (за сада, има још младих, који би у том периоду основали породице те би се тај број повећавао).

Услови путовања су понекад изазовни и није све тако бајковито, некада се ауто гаси, јер буде блата, па се суше каблови, некада се глави у снегу па га мештани вуку, док се дешавало да се санкама настави од неке тачке пута… то чини чари једине планинске школе у ​​Топлици