У самом срцу Топлице, где се магле спуштају низ обронке планина, а тишина одјекује снажније од ветра, лежи мало село Бресник. Ово село, иако бројем људи малено, у себи носи дух векова, несломив попут крша што га окружује.
Некада давно, када је ослобођена Топлица од османског јарма, први су овде дошли Ђуровићи, снажни горштаци пореклом из Бјелопавлића, доносећи са собом обичаје својих предака. За њима су пристигли и Конатеровићи(Конатари) , неимари и пастири, који су својим рукама крчили путеве кроз дивљу природу. Са временом, у село су се населили и Јакшићи, чувари старих завета, Тодоровићи, вредни земљорадници, и Раичевићи, чија је крв била везана за борбу и част.
Живот у Бреснику никада није био лак. Планински ветрови ударали су у куће са каменим темељима, а зиме су овде стизале раније него другде. Али људи нису клонули. Мужеви су одлазили у лов и враћали се са пленом, док су жене ткале приче у шаре својих тканина. Деца су одрастала у сенци столетних букви, учећи како да читају траг у снегу, како да препознају песму реке и како да у ноћи разликују зов орла од крештаја гаврана.
Ноћу, када би се звезде разасуле по небу, старци би палили ватре и причали уз гусле, приче о војскама што су пролазиле овуда, о јунацима који су бранили земљу и о женама које су својим песмама будиле наде у срцима ратника.
Време је пролазило, а људи су одлазили. Једно по једно, огњишта су се гасила, и данас у Бреснику тек неколицина живи. Али село није мртво. Оно живи у корењу дрвећа, у каменим зидовима порушених кућа, у води што се слива низ планину. Живи у сећањима потомака који, ма где били, носе Бресник у себи као неугасиву искру.
Јер Бресник није само место – он је завет. За оне који су били, за оне који ће тек доћи.
Бресник је имао и школу, са 4 разреда, као и два засеока горњи и доњи.
Фамилија Раичевић, позната је по томе што је све очувала мајка Стојка, удова војника Гвозденог пука.
Заветина села је Спасовдан
Leave a Reply