У јеку глобализације, где сви јуре за новцем, угледом, задовољством, заборављају се експоненцијалном брзином суштински најбитније ствари једног друштва.
Породица је основна ћелија друштва, она има биолошку вредност, јер родитељ треба бити да створи потомке, који би касније заменили његово постајање у друштву, али и повећали популациони број. Ово је груба математика, за њу није потребно превише обраде.
Друга ствар која породицу чини најбитнијим делом, готово есенцијалним за свако друштво, било то појединачно, локално, реагионално или народно, јесте васпитање, одгој и уздизање. Данас се у градовима диљем Европе и Америке, о породицама само прича у уџбеницима из историје, све је више сурогат мајки, самохраних родитеља (својевољно), где они виде потомке као неки вид задовољства и наследника своје имовине.
Имамо ту част, да у нашем окружењу још увек у овом злом 21. веку, постоје мада ретко породице које идаље, јесу онакве какве су биле и какве их је природа замислила. Вишегенерацијске и фамилијарно блиске.
Представљамо вам породицу Ненада и Маје Јовичић из Топлице, Прокупља, из села на макадаму у планини Трновог Лаза.
Породица има све старинске елемнте, које су одгајиле оно што ми данас знамо као јунаци Гвозденог пука. У тој малој кући, на самом брегу, коју су зидале знојне руке предака, живе три генерације са осмехом на лицу.
Ненад Јовичић млад човек са свега 40-ак година, оженио је жену са Уба, која му је изродила четири детета, Николину, Марину, Радмилу и Радета. Са њима као саставни члан породице, је и бака Станика (Цана), родом из околног Букулорама. Она једнако родитељима помаже у уздизању ових младих листића те планине.
Ненад је велики борац за своју породицу, о томе говори и чињеница да има ,,златне мајсторске руке”, не постоји неимарски рад, који он не може да уради, али поред тога способан је и као пољопривредник, сточар али и дрвосеча јер је растао у тој истој кући, у којој расту Јовичићи генерацијама. Он је доградио прадедину кућу, уредио и оспособио за један сасвим нормалнан живот једнак са потребама градских кућа. То је човек, јаке емоције, чврсте речи и јаког патриотског набоја. Поседује све квалитете које један домаћин и носиоц породице треба да има. У случајевима кризе, јер су деца мала, он је спреман и да полети ка далеком северу, тамо се мучи, неби ли донео деци нормалан и леп живот. Колико је јака та повезаност унутар породице, говоре и свакодневне сузе између две стране, тих дана када њега нема. Користе максмилано тада дарове овога века, видео позиве, који тек тада добијају неку сврху племенитости. Поред унутарпородичног васпитања, Ненад је јако цењен и у околини и то не само у ужој већ широј. Само се могу чути речи, вредан, емотиван, патриота, предобар…
Следећи члан породице је наравно мајка и супруга Маја, која је овде дошла из далеког Уба. Културолошка разлика, је никада није поколебала. Увек истиче да је презадовољна, јер задовољство лежи у породици. Сама чињеница да је подигла наталитет земље, ставља је у ред мајке хероја. Та се чињеница да поткрепити и правилним одгојем деце. Док је супруг у раду, она поред одржања домаћинства и економије, стоке и пољопривреде, на правилан наћин васпитава своју децу, без икаквих разлика. Сви добијају једнак ниво пажње, награде кад би нешто добро урадили, али и казне ако би погрешили, како би им указала да је тај пут крив. Она је стуб куће, која својом главом држи ,,кров” над овом племенитом породицом. Маја потиче из краја далеко урабинованијег од места у коме се удала, она у својој младости није имала додира са макадамом и планином, а данас готово да нико у то неби поверовао. Она се снашла и ниво њене акомодације је на високом нивоу. Она је сада поносна на село своје деце и супруга, које је самим тим и њено село. Не постоји та особа, а да код ње није добродошла и срдачно дочекана, на прави традиционални начин, без зрна шкртости, какви су сви чланови породице.
Најбројнији чланови ове породице су деца, и највећа медаља и радост као и најбитнији плод љубави. Њих четворо, одважни васпитањем, лепотом и пореклом. Зраче сјајем старих вредности и модерне интелигенције. Свако од њих је свој и свако је наследио неки део од оца, неки од мајке, баке, деке. Тако су постали потпуне индивудие. Најстарија Николина је ученица 6. разреда и радним данима, живи далеко од породице на неких 20-ак километара, где се налазе виши разреди, борави у кући коју је отац муком купио и опремио баш за ту намену. Она је зрела девојчица за своје године, свесна значаја оца, мајке, баке, сестара и брата. Постиже одличне резултате, 2022. године је била добитница награде на Светопличком сабору у Конџељу, за састав ,,Моји Преци”, који је још један показатељ умности и унутарпоридчних вредности, јер су деца увек искрена. 3. разред је Марина, она је темпераментнија, бржа, емотивна и љубитељ спорта. Њена брзина зна да замори остале чланове породице, врло интелигентна и одважна. Поред личних описа, она поседује заједничке врлине које су јој усадили чланови породице. То је дете које ће увек испоштовати свакога, а нарочито старијег као и остали. Љубитељ је друштва, шале и игара. Следећи мали члан ове породице је Радмила или како би је мајка од милоште звала ,,Рајка”. Она је и најемотивнији члан породице, осећа бол свакога, увек је срећна ако су сви око ње срећни, оличење скромности и интелекта у симбиози. Рада је живи штит сваког од својих укућана, а њихова рана, је њена огромна бол. На питање Радо, је л’ би волела нешто да добијеш, она би скромно рекла, шта ми дате, ја сам увек задовољна. Рада је отелотворење анђеоског понашања, праве српске девојчице, на коју треба да се угледа цео српски род, али и много шире.
Најмлађи члан породице је дечак, зелених очију и аполонске лепоте, он је мали Раде. Као и сваки дечак, љубитељ адреналина, радова, игара, друштва. Он се готово увек угледа на свог оца, чију улогу се спрема да преузме, њему је свега 5 година. Показује већ, опредељење ка раду, мајсторији, њега карактерише скромно али веома садржајно говорништво. Раде је најстидљивији и из њега се најтеже извлаче одговори, те се он труди да каже мало, али уједно кроз биране речи и састав истих у реченици он увек каже много. Поносно обуче себи народну ношњу као и сестре и заигра коло, јер је поносан на своје село, порекло, породицу, народност али и племенитост горе чији је најмлађи лист. Он је својим битисањем, живо оличење патриотски настројеног Трновог Лаза, али и целе Топлице.
Најстарији члан породице јесте Ненадова мајка Станика која се удала из околног села Букулорам из племените лозе Чавића. Обзиром да је Ненад њен син, Маја снаха, а њихова деца унуци, све карактеристике њих, су њено дело. Она се са правом може назвати мајком народа, јер то и јесте. Родила је два сина изградила их је уз супруга Рада (по коме унук носи име), у оно што јесу, а они према томе бирали жене и васпитавали своју децу. Она је велики радник, искусни миколог, од печурака је зарадила толико да је помогла и старијем сину Предрагу у изградњи куће, чувању његове деце, који их има троје, али су они одрасли Антоније, Тина и Нина. Постала је и прабака, јер су јој се унуке старијег сина већ удате. Њено срце је пуно када види плодове свог рада, кроз сву своју децу, којих већ има пуно, а она је крајем 1950-их рођена. Њено биће, је обогатило Србију, за много традиционалних и изворних патриота и чланова друштва, она је мајка народа!
Старији брат Ненада, је Предраг, он се млад оженио за Милену из Прокупља. Изградио је породицу раније, и прошао кроз исте недаће. Данас је поносан отац и дека двоје мале унучади. Частбен, стабилан и елоквентан, то су описи које Предраг часно носи на својим прсима, заједно са својом супругом Миленом, која му је увек била десна рука, као и данас. Једна врло скромна жена, радник, искрена, ведра и насмејана. Просто доживите кад је вдите, шта то значи кад човек у себи нема мржњу ни према коме. Она је то пренела и на све троје своје деце. Ћерке је удала, а син је остао на имању да настави очевим стопама, Антоније је велики радник, скроманост и стидљивост је наследио као делове личности, јер није навикао да буде наметљив. Њега ћете увек затећи у раду, са стоком, на пољу или у помоћи свима коме је то потребно.
Овај текст је својеврсна библија, поглавља старог завета, оно чему требамо сви да тежимо, ако планирамо да останемо народ, какав смо били и на шта смо поносни. Јовичићи су живи пример, а не измишљена прича. Свако ко жели да се увери може их пронаћи, а они ће као и свакога дочекати тог путника намерника, као највећи род, што би некад наши стари рекли, право Српски.
Leave a Reply