Гвозденим Кораком Предака

Пожар у Топлици: Гори земља јунака, ватра узима оно што су крв и слобода саздале

Топлица гори. Не само планине, шуме и домови – гори душа народа, гори понос предака, гори светиња српског идентитета. Ветар носи пепео изнад села где су још у браздама земље урезана имена јунака који су подигли буну кад нико други није смео. Њихова крв је запечатила прву искру слободе у Првом светском рату. Данас, на истим тим брдима, ватра гута оно што су бранили и животима.

Пожар у срцу Топлице није само елементарна непогода. То је рана у памћењу народа. Дим се надвија над кућама које су вековима чувале мирис хлеба из старих пећи, над црквама где су деца крштавана, над гробовима ратника чије су кости биле темељ Србије какву данас знамо.

У пламену нестају последње успомене на дедове који су јуришали са бајонетима на бугарске ровове, на очеве који су зидали куће од блата, камена и вере, и на мајке које су уз реку училе децу шта значи образ, честитост и дом.

Док се ватрогасци боре са стихијом, док мештани ведре очи рукама црним од пепела, Србија мора да се тргне. Јер, ово нису само топлички домови. Ово су темељи целе нације.

Кроз ову долину једном је тутњао глас слободе, сад је обавија јецај народа. Ако заборавимо шта овде гори, заборавићемо и ко смо.

Позивам све који читају – политичаре, војнике, уметнике, студенте, сељаке, монахе – да не остану неми. Да пошаљу помоћ, подигну реч, донесу воду, алат, молитву, наду. Јер ако изгори Топлица, изгореће и сећање.

Топлица не сме остати сама.

Јер ово није само пожар. Ово је борба за душу Србије.