Топлица је врло хетерогена, с обзиром да је након Берлинског конгреса 1878. додељена Кнежевини Србији. Како је до тада била део Турског царства, у њој је доминирало муслиманско становништво. Новој држави, такав етнички састав није одговарао пре свега, јер је био неправедно вештачки уређен за потребе пређашње муслиманске државе. Влада у Београду и сам кнез Милан Обреновић имали су неколико задатака пред собом. Требало је плански населити најспецифичнији од свих нових округа ” сетимо се да је поред Топличког 1878. Србији додељен и Нишки, Пиротски, Јабланички и Врањски округ”. Сви ти окрузи имали су словенско становништво православне вере у доста већем проценту од Топлице. Сама чињеница да је Ниш био велики трговачки чвор, Јабланички округ је имао Лесковац, док је и Врање била велика варошица за тадашње услове.
Топлица је од већих места у то време имала једино Прокупље у коме су Турци намерно населили Черкезе са Кавказа, који су били доста непријатељски настројени према Србима.
Још једна карактеристика била је специфична за Топлицу али и Горњу Јабланицу (општина Медвеђа), а то је да иза нове границе са Турском живи готово чисто муслиманско становништво. Примера ради, Врање иако на граници тада, са друге стране налазила се етнички Српска ,,Биначка Морава”, тако да ту већих проблема није било и одреди жандармерије били би довољни за мир.
Одлука за Топлицу је била следећа, догворити се са тадашњом владом Црне Горе и њеним књазом Николом, о досељавању динараца у погранична брда, такође доселити динарце са Пештера, који су масовно прихватили позив за долазак у новосолобођену Топлицу, јер их је мучио вековни живот без права због вере. Још један део је досељен из Херцеговине.
Динарци су људи оштрије нарави и спремнији за граничарски и брдски живот, склони задружном начину живота.
Задруге су биле основ постајања и оснивања свих градова дуж Црне Горе, Херцеговине, Приморије, Брда, Пештери и Далмације. Задруга је чинила заједницу браће који би заједничким снагама без подела градили домаћинство. У задрузи се увек знала хијерархија, што су касније у Топлици звали ,,код кога је новчаник”. Обично би то био старији отац, који је имао неколико синова, они би градили куће у веома уској близини очевој кући. То нису куће као данас, то су биле дефактно само физички одвојене собе, јер би чланови задруге имали једнака права у свим зградама задруге, као и над зградама економије и стоком која би била под управом задруге, а не појединца. Кроз векове би се градила братства која нису ништа друго него више аутономије између одељених задруга,затим племена, која чине у већини случајева скуп братстава. То је живи и јединствени штит. Они су били дужни да бране свога рођака, јер је тад ударио на племе.
Такво становништво је одговарало за живот у немирној Топлици, где су одсељени били и даље везани за своја места и спремни на пљачке, убиства и харање по шумама. Јединство и хирерхија, као и вичност оружју одредио је динарце као нове становнике територије коју данас називамо Косаница, Горња Јабланица, Радан, Соколовица, Видојевица па чак и Пуста река (због угледа досељених Павловића и Пилетића у Растовници и Бериљу који су у близини тог краја). Када сагледамо ово је била генијална идеја, јер су насељена брда. Окршаји су наравно били чести, али се временом створило и узајамно поштовање због блискости живота, али и свести да и једна и друга страна су готово спремне да се организују на нивоу војске, што се Топличана тиче, то су биле комите.
Равничарски део је био лакши за насељавање, те су насељени људи вични пољопривреди, а уз ивице брда они који су волели виноградарство. Због зулума Турака на територији Косовског вилајета, многи православци прелазе у Топлицу, они су се населили највише делове око Мале Плане, Велике Плане, а доминирају у Новом Селу и Барлову. Део Торлачког становништва који се није национално осећао као Бугари, већ као Срби, кренули су у Топлицу. Они су заузели територије уз реку, Добрич, али такође и села у којима су били Косовци, најдаља линија докле су дошли Срби Торлачког Дијалекта било је село Белољин и Гојиновац. Разлог зашто нису насељавали брда (изузетак су Доњи Статовац и Ранкова Река), јесте то што су били другачијег хирерхијског уређења живота, склонији пољопривреди и ситном сточарству, без велике воље за дрварством. Они нису имали тако строге задруге, што је уједно изискивало мањи терен за сеоска насеља (по Цвијићу моравски тип), Та су села физички ,,уочљива” у једној маси, са мање засеока и збијеним кућама. Имања су била ван села.
Брђани су донели своју хијерархију и долазили међу своје, тако су људи из ,,Рашке области”-Сјеница,Бијело Поље, Беране, Андријевица, Рожаје, Прибој, Пљевља… претежно дошли у део од села Доња Коњуша (засеок Каличани), преко Горње Коњуше, Грабовца, Трновог Лаза, Товрљана, Крушевице до Букулорама и Миљковице.
Људи из Пиве са Дурмитора и дубине Црне Горе, директно су дошли уз саму линију границе са Турском, до села Тачевац, Орловац, Васиљевац, Дабиновац, Матарове, преко Мердара, Спонца, Чокотина, Мале и Велике Браине које припадају већ ,,Горњој Јабланици”. Наравно међу њима постоје и мањи делови динараца из других области. Људи са Копаоника су се спуштали и заузимали делове данашње општине Блаце, где су у додиру са Косовцима и Динарцима, те ту долази до мешања културе.
Овај тип насељавања учинио је Топлицу најхетерогенијом територијом. Предности су биле што је била спремна и за поље и за стоку, као и за шуму. Владало је међусобно поштовање, став је да се не треба наметати другом културолшком етносу свој, али ни дозволити асимилацију свог. Топлица и данас има овај феномен. Људи из Косаничког дела имају један дијалект близак Зетско-Рашком, док од села Речица код Прокупља почиње да доминира Призренско-Тимочки дијалект. Како се разликују дијалекти, тако и обичаји. Али баш то треба да буде још једна од карактеристика која Топлицу чини јединственом на Балкану, судар два етноса једнога народа, који је вековима био раздвојен и направио извесне разлике. Те су разлике учиниле војнике овога краја најватренијим борцима у ,, Великом рату” , где су имали јуришне Динарце, али и одмерене и држеће Торлаке. Што би Динарци офанзивом освајали, то би Торлци рововима бранили, тако су их назвали неуништиви ,,Гвоздени Пук. „.
Топличани ког год етноса били, морају јединствено наступати и борити се за очување заједништва у коме живе већ више од века. Динарци треба да буду поносни на своје обичаје, културу, дијалект, као и Торлаци, Косовци и Копаоничани.
Идеја о унитарности и означавање једног етноса више правилним и ближим устаљеним ставовима, веома је злонамерна. Нико није мањи Топличанин или православац, ако стави шубару уместо шајкаче или свира гусле уместо фруле, све су то украси Гвозденог стабла, које се зове Топлица. Будите поносни што сте Топличани
Ова објава није имала политички карактер , већ историјски , док су наведени називи само називи културних, обичајних и дијалектних целина на које потомци требају да буду поносни.
ПОСЛУШАЈТЕ
Песма настала у част Топличког Гвозденог пука
Линк песме испод:
хттпс://иоуту.бе/олоФ_УнИЦВ0?си=Н9ТТеИ0М4ув9ни3Р
Аутор: Филип Маслаковић
Leave a Reply